Професор Антонијевић припадао је кругу неуропсихијатара, наставника Универзитета у Београду, окупљених око проф. др Славке Морић-Петровић, који су покренули пионирски посао увођења светских трендова у психијатрију и 1963. године отворили Завод за ментално здравље у Београду (данашњи Институт за ментално здравље), прву социјално-психијатријску установу не само у старој Југославији већ и на читавом Балкану. У Институту за ментално здравље провео је читав свој радни век.

Његово матично место у Институту била је Дневна болница за одрасле: у њеном првобитном саставу од три одсека водио је Одсек за неуротске поремећаје и граничне случајеве (чувену „Б секцију”), а касније је постао и шеф Дневне болнице.

 Докторирао је 1975. године на Медицинском факултету у Београду тезом „Психозе глувонемих”, пионирском темом за оно време, а 1976. године објавио је свеску „Социотерапија” у едицији последипломске наставе из социјалне психијатрије.

 Терапијској заједници и великој групи посветио је низ радова. Већ у првом броју Анала Завода за ментално здравље (часописа који данас излази као Психијатрија данас) објавио је 1969. године, са Душаном Петровићем, чланак о терапији заједницом у лечењу психијатријских болесника, а тој теми враћао се наредне две деценије: од даљег развоја терапијске заједнице и групне психотерапије неуроза у дневним болницама, преко модела полухоспиталних институција, до психотерапијских могућности великих група.

 Почасни члан Друштва психоаналитичких психотерапеута Србије (ДППС), професор М. Антонијевић био је један од кључних заговорника и утемељивача Школе психоаналитичке психотерапије при Медицинском факултету Универзитета у Београду. Међу првима је препознао и покренуо идеју о формирању Друштва, у периоду када се развијала и Европска федерација за психоаналитичку психотерапију (ЕФПП). Његовим залагањем и професионалним ауторитетом чланови Колегијума супервизора прихваћени су као званични едукатори у оквиру академског програма Медицинског факултета, чиме су постављени чврсти институционални и стручни темељи психоаналитичког образовања у нашој средини.

 Вечна му слава и хвала.

 Институт за ментално здравље

 

 
In memoriam

 Проф. др Мирослав Антонијевић – ДППС

(1928–2026.)

 Са дубоким жаљењем и пијететом опраштамо се од нашег драгог учитеља и почасног члана Друштва психоаналитичких психотерапеута Србије (ДППС), проф. др Мирослава Антонијевића.

 Професор Антонијевић био је један од кључних заговорника и утемељивача Школе психоаналитичке психотерапије при Медицинском факултету Универзитета у Београду. Међу првима је препознао и покренуо идеју о формирању Друштва психоаналитичких психотерапеута Србије, у периоду када се развијала и Европска федерација за психоаналитичку психотерапију (EFPP).

 Његовим залагањем и професионалним ауторитетом, чланови Колегијума супервизора прихваћени су као званични едукатори у оквиру академског програма Медицинског факултета, чиме су постављени чврсти институционални и стручни темељи психоаналитичког образовања у нашој средини.

 Генерације психотерапеута, психијатара и стручњака из области менталног здравља памтиће професора Антонијевића по његовој доследној подршци развоју Школе и Друштва, као и по улози ванредног едукатора, супервизора, посвећеног клиничара и терапеута.

 Његов рад, професионална етика и допринос развоју психоаналитичке мисли и праксе остају трајно уткани у идентитет нашег Друштва.

 
Вечна му слава и хвала.

Друштво психоаналитичких психотерапеута Србије