Umetnička skulptura “Ambivalentnost dodira 1 i 2 i Nulta” donacija IMZ, delo Stefana Stankovića-Perića

Doktorski umetničko istraživački rad pod nazivom „Ambivalentnost dodira“ pod mentorstvom profesora Marka Lađušića, posvećen je analizi i sintezi dve suprotstavljene energije unutar slobodnog skulpturalanog likovnog izraza u realnim prostornim okvirima. Ove dve energije interaktivno koegzistiraju kao jedinstvena celina, sintetisane trećim elementom – neelementom – vazduhom. Vazduh kao eterički i ezoterički faktor je harmonični vezivni element kontrasnih likovnih celina sadržan u strukturi samih skulptura u vidu praznog (negativnog) prostora, šuplje forme i perforacije.
Sudar dve suprotstavljene energije, tačnije toplih i hladnih likovnih formi, projektuje dinamiku suprotstavljenih elemenata. Čulne, organske partije, aktivne i životne po svojoj strukturi, izviru iz hladnih geometrijskih, apstrahovanih oblika koji nose mir i nemost. Ovakvom simbiozom stvaram aluziju na pokret – pokret u funkciji toka i otpora.
Organske forme, u svojim amorfnim masama, zauzdane su surovošću hladne geometrije. Ovo poigravanje likovnim jezikom za svrhu ima preispitivanje granica suprotnosti i iluzije suprotstavljenosti koja se dobija spajanjem (naizgled) dijametralno različitih elemenata.

Kao polazište koristim elemente bazirane na ljudskoj figuri, ali ne izrazito figuralne u svojoj predstavi, već više fragmentarne, sitne asocijativne celine prepletene sa drugima i postavljene u zajednički prostor. U osnovi se vezujem za ideju prapočetka, za praforme – za ono što se može nazvati nulta forma. Za oslonac koristim kost – pre svega kičmenicu, ali uzimam samo njene esencijalne elemente – likovni oblik i pokret, transponovan do nultog polazišta. Nasuprot organskim formama, koje su same po sebi subjektivne i individualne, postavljam geometriju koja je konteplativna matematička poetika svoje vrste, zasnovana na ubeđenju da je sve sadržano u odnosu, broju, skladu, da struktura prirode i svemira odgovara strukturi čoveka, da je ukratko sve u jednom unum – multum.

Sa željom da racionalizujem svoju ideju i pojmovno je objasnim, navešću Ridov (Sir Herbert Edward Read, 1893-1968.) opis stvaralaštva Henrija Mura koji ga karakteriše kao „[…] romantičan pokušaj stvaranja slike čoveka od organskih i neorganskih prirodnih formacija.“

Posredstvom svesnih radnji, trudio sam se da iracionalnost sopstvenog likovnog stvaralaštva oblikujem, usmerim i opišem. Ambivalentnost forme, ideje, energije i na kraju samih stavova predstavljena je i plastično opisana sudaranjem i pretapanjem geometrijskih i organskih elemenata, sintetisanih univerzalnim praznim prostorom, kako iznutra, tako i spolja. Unutrašnja artikulacija zatvorene forme povezana je sa okolnim vazdušnim volumenom perforacijama i prodorima. Volumen samih skulptura nije koncipiran na invaznivnom osvajanju prostora konveksnom ekspanzijom, već integralno artikuliše negativan prostor uvalama, pećinama i vazdušnim džepovima.

Kroz tri pristupne faze u likovnom izrazu predstavio sam hronologiju toka sopstvene ideje i njeno gradativno kristalisanje do simboličkog nivoa. Analitička faza koncentrisana je oko ekpresivnog oslobađanja energije i opterećenosti pojmovima (Ambivalentnost dodira 1). Sintetička faza je presabrala pojmove u skladnu misao filtriranih pojmova (Ambivalentnost dodira 2). Obe faze zasnovane su na intuitivnom građenju novog likovnog izraza koji je uokviren trećom fazom – fazom prevođenja sveukupnosti pojmova na nivo simbola (Nulta).

Skulpture su, što se ličnog stava o njima tiče, objekti koji prevazilaze puka načela lepog. Njihova snaga je u intelektualnom i integralnom. U njih sam utkao deo sebe i deo naše zajedničke prošlosti koji mislim da bi trebalo detaljnije istražiti i upoznati. One nose ideju o povezanosti ljudi i prirode i reverzibilnosti tog procesa. Posredstvom čula mi se možemo povezati sa nečim vanvremenskim i univerzalnim i uvideti kosmičke cikluse koji se oko nas dešavaju, samo ako ta ista čula negujemo i ako im verujemo. Umetnost i kultura drevne Vinče bili su velika inspiracija i možda i glavni nosilac umetničke ideje. Iako su podaci o ovoj civilizaciji oskudni, velika većina istraživača se slaže oko jedne misli – ova civilizacija je živela u savršenoj sprezi sa prirodom i sopstvom. Zato bih, kao najvažniju tačku doprinosa ovog projekta, pored izrade 3 skulptorske forme, želeo da bude i upit svakome: „da li je ovo progres ukoliko ne uspostavljamo duhovni balans i, čini se, dobrovoljno pristajemo da živimo u svetu koji kao da nije skrojen za nas?“

„Kada želimo da govorimo o najstarijim vremenima ljudskog stvaralaštva zapletemo se, po pravilu, u kučine pojma primitivno. U samozaljubljenosti nama savremenog doba, skoro da vidimo, stvarno ili umišljeno, te ljude iskona gotovo kao nekakve jadnike koji, eto, ne znadoše za čim današnjim bi sve mogli žaliti. Reč primitivno je, ne zbog uvredljivosti već razumevanja radi, bolje danas misliti, pa i kazivati, kao prvobitno, inače ćemo, mi današnji, iako nismo prvobitni, pouzdano zaplivati ka primitivnosti.“

Kako su skulpture oslonjene na dualitet – ambivalentnu formu, želim time predočiti sukob unutar čoveka samog i sveta uopšte. Sukob geometrijskog i organskog trebalo bi da elaborira odnos čoveka prema sopstvenim vrednostima i dogmama u odnosu na nametnuta pravila savremenog društva. Asocijativnim implementiranjem i komponovanjem elemenata, skulpture započinju pitanje, koje svaki posmatrač može sam završiti u svojoj glavi i shodno pitanju, započeti traganje za odgovorom.