Крајем 50-тих година прошлог века у свету су се догодиле велике промене у области психијатрије. Позиви друштва на хуманији однос према психијатријским пацијентима и њихово укључивање у заједницу као и нова открића у фармакотерапији довели су до темељних промена дотадашњег схватања психијатрије и психијатријске неге.

Група српских психијатара окупљених око Проф. др Славке Морић-Петровић (Проф. др Душан Петровић, Проф. др Милан Поповић, Проф. др Мирослав Антонијевић, Проф. др Предраг Каличанин и други) одлучила је да покрене пионирски посао увођења светских трендова у психијатрију и отвори прву социјално-психијатријску установу, не само у старој Југославији, већ и на читавом Балкану. Након што је усвојен пројекат архитекте Владете Стојковића, 5. јуна 1960. године положен је камен темељац, а 14.априла 1963. званично је отворен Завод за ментално здравље. На тај начин почела је са радом прва психијатријска установа у овом делу Европе са потпуном социјално-психијатријском оријентацијом, која акценат лечења и подршку пацијентима у лечењу ставља у друштвену заједницу и инсистира на социјалним и психолошким методима лечења психијатријских болести.
Током наредних 15 година Завод врло брзо постаје једно од најеминентнијих психијатријских установа СФРЈ и дуплира стручни кадар. Све више Завод се усмерава ка истраживачком раду и увођењу нових модела лечења у нашу средину. Тако је био међу првима у земљи који је увео дневне болнице, као полухоспитални вид психијатријског лечења, као и бројне психотерапијске и групне терапијске методе у лечењу. Завод је 1969 године почео да издаје стручни часопис „Анали Завода за ментално здравље“, који се 1975. године преименује у „Психијатрија данас“, чиме се додатно утврдило место Завода као једног од водећих психијатријских установа у овом делу Европе (часопис је данас званични часопис Удружења психијатара Србије). Повећањем броја доктора наука и наставника на више факултета и повећањем обима рада Завода, испунили су се услови да се 20.11.1978. године усвоји нови Статут у оквиру којег је једна од новина и преименовање Завода у Институт за ментално здравље.
И у наредном периоду наставља се увођење нових метода лечења пацијената, са идејом побољшања услуге, али и са пуном свешћу друштвене улоге Института у Србији као установе која има задатак да усмерава токове психијатријске здравстене заштите у целој земљи. Отварају се нове организационе јединице: Дневна болница за децу (деца до 12 година), почела је са радом 1988. године; фебруара 2008. године почела је са радом Дневна болница за адолесценте, јединствена по свом систему рада на Балкану; 2011 отворен је Одсек за судску психијатрију, а 2012. Одсек за перинаталну и репродуктивну психијатрију (први те врсте у Србији). Септембра 2009. године Институт је именован за Колаборативни центар Светске здравствене организације. Из редова психијатара Института за ментално здравље потекао је и први члан САНУ за области психијатрије (05.11.2011.) – актуелна директорка Проф. др Душица Лечић-Тошевски.

Институт је база неколико факултета (Медицински факултет, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Факултет политичких наука, Сингидунум) и школа (Средња и Виша Медицинска школа)
 
 

Директори Института за ментално здравље

 
Проф. др Славка Морић Петровић (1963 – 1979)

Славка Морић-Петровић (1919-1998), неуропсихијатар, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду. Рођена је 1919. године у Повљима на острву Брачу, преминула 1998. у Београду. Медицину је уписала 1937. године у Београду и редовно студирала до избијања рата 1941. године. За време студија активно је учествовала у напредном студентском покрету и била председник Удружења студенткиња Београдског универзитета. Од 1941. године активно учествује у народноослободилачком покрету као илегални радник у Београду, а 1943. године одлази у партизанске одреде. Прекинуте студије медицине наставља 1951. године. Касније специјализира неуропсихијатрију и постаје асистент Медицинског факултета за предмет неуропсихијатрија. 1963. године одбранила је докторксу тезу под називом Неуропсихијатријски аспекти монголизма у НР Србији и исте године изабрана за доцента. Десет година радила је на Неуропсихијатријској клиници у Београду, од тога пет година на Дечјем одељењу. Од 1960 године велики део свог стручног интересовања посветила је организацији и изградњи Завода за ментално здравље, који је почео да ради априла 1963. године. Проф Морић-Петровић била је његов први директор и на том положају остала све до одласка у пензију 1979. године. У Заводу је 1966. основала Лабораторију за хуману цитогенетику, а нешто касније и Саветовалиште за генопрофилаксу. Аутор је великог броја научних радова. Објавила је 5 монографија, 3 књиге и један уџбеник (књиге: Хромозонска аномалија човека – Даунов синдром; Наслеђивање менталних обољења; Синдром фрагилног X хромозома). Поред стручног рада у Институту била је веома активан друштвено-политички радник. Носилац је више одликовања између осталих Партизанске споменице 1941. године и Ордена Републике са сребрним венцем. За свој научни рад награђена је Октобарском наградом града Београда, 1976. и Седмојулском наградом СР Србије, 1978. године.
 
 
Проф. Др Душан Петровић (1979 – 1983)

Душан Петровић (1924-), неуропсихијатар, доктор медицинских наука, редовни професор у пензији Факултета политичких наука Универзитета у Београду, стручни сарадник Православног пастирско-саветодавног центра Српске православне цркве. Рођен у Новом Саду, где је завршио гимназију. Студије медицине започео је у Сегедину (Мађарска), убрзо се пребацио у Београд и дипломирао 1950. године. Специјализацију из неуропсихијатрије обавио је на Неуропсихијатријском одељењу Главне покрајинске болнице у Новом Саду (завршио је крајем 1955). У периоду од јануара 1956-краја 1962. године радио је у болници „Др Драгиша Мишовић“ као шеф психотерапеутског одсека Неуропсихијатријског одељења. Од 1963. године прикључује се групи психијатара ентузијаста и учествује у осмишљавању концепта и отварању Завода за ментално здравље, у којем је радио од његовог оснивања 1963. године, до одласка у пензију. У почетку се налазио на функцији начелника Социјално-рехабилитационог одељења које се састојало од Психијатријског диспанзера за одрасле и Дневне болнице за 90 болесника. Касније је био шеф „Д секције“ (за депресије) Дневне болнице. У стручном раду залагао се за увођење тимског рада у психијатрију и унапређење ванболничке психијатријске заштите; учествовао у изради методологије научноистраживачких планова за област рехабилитације психијатријских болесника, као и планова за психогеријатријску заштиту. Координирао је програм психосоцијалне подршке избеглицама у оквиру УНХЦР-а при Институту за ментално здравље (1995). Објавио је више књига и преко 200 стручних радова публикованих у домаћим и престижним стручним часописима.
 
 
Проф. др Предраг Каличанин (1983 – 1987)

Предраг Каличанин (1927-2004), неуропсихијатар, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду, консултант Светске здравствене организације за ментално здравље, редовни члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва. Рођен је у Битољу. По завршетку Медицинског факултета у Београду 1952. године, враћа се у Македонију где ради све до 1964. када прелази у Завод за ментално здравље. У нову средину прешао је као формиран неуропсихијатар и у звању асистента. Наставничку каријеру наставио је на Медицинском факултету у Београду, где је препознат као врстан предавач и наставник. Дуго година био је начелник Научноистраживачког одељења Института. Бавио се епидемиологијом у психијатрији, генетиком, социјалном психијатријом. Током последњих двадесет година живота био је консултант СЗО за ментално здравље. Главни је истраживач и коистраживач осам научноистраживачких пројеката, од којих пет са међународним учешћем и у сарадњи са Националним институтом за ментално здравље из Вашингтона и СЗО. У иностранству је нарочито био познат и цењен по радовима из социјалне психијатрије и психијатријске епидемиологије. У нашој земљи дао је значајан допринос развоју модела заштите менталног здравља у друштвеној заједници, развоју психијатрије великих несрећа и катастрофа, збрињавању и менталнохигијенском поступању са избеглицама и прогнанима. Био је изузетно плодан и надарен писац. Објавио је 48 монографија, уџбеника и приручника, преко 180 научних радова и свој издавачки опус украсио тротомним делом Психијатрија. Био је уредник неколико часописа, уредник едиције „Стресови рата“, један од редактора превода МКБ-10 класификације.
 
 
Проф. др Јован Букелић (1987 – 2001)

Јован Букелић (1934-), неуропсихијатар, редовни професор Дефектолошког факултета Универзитета у Београду при Катедри за превенцију и ресоцијализацију лица са поремећајима у друштвеном понашању. Медицински факултет је завршио у Београду, а своју лекарску каријеру започео је у Заводу за ментално здравље од његовог оснивања 1963. године. Током своје каријере успешно се бавио болестима зависности. Његова докторска дисертација “Медицински и социјални аспекти злоупотребе дрога у преадолесцентној и адолесцентној популацији Београда“ (1979) је прва из ове области у Југославији и на Балкану. Учествовао је у многим научноистраживачким пројектима и био рецензент многих уџбеника и монографија . Добитник је више престижних награда, од којих су најважније – Седмојулска награда, три златне плакете, две повеље, као и јубиларна Златна плакета Завода за уџбенике и наставна средства за дугогодишњи успешан ауторски рад на писању уџбеника (1997). Аутор је и коаутор 18 књига (уџбеника и монографија) и преко сто научних радова. Објавио је и велики број есеја, фељтона и оригиналних литерарних радова у књижевним часописима и културним додацима многих листова. Најпознатије литерарно делу му је књига „Деца пакла“, по којој је приређена и истоимена монодрама која је награђена првом наградом на Међународном фестивалу монодраме 1997. године.
 
 
Проф. др Петар Опалић (2001 – 2004)

Петар Опалић (1947-2009), неуропсихијатар, психотерапеут, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду. Рођен је 1947. године у Томингају у Лици, преминуо је јуна 2009. године у Београду. Студије медицине завршио је у Загребу 1971. године, а само три године касније дипломирао филозофију и социологију на Филозофском факултету Загребачког свеучилишта. Последипломске студије уписује на Филозофском факултету у Београду, на којем је магистрирао и докторирао. На том истом факултету изабран је за асистента 1976. године и током година достигао звање редовног професора на предмету социјална патологија, на Одељењу за социологију. У Институту за ментално здравље радио је од 1975.-2009. године; у периоду од 1994-1998 радио је у Институту за психијатрију КЦС и водио јединицу за психотерапију. Петар Опалић имао је интердисциплинарни приступ темама које је обрађивао, инсистирајући на постојању нераскидиве везе између социологије и психијатрије. За њега посебан значај је имао егзистенцијализам и као филозофски правац и као психотерапијско усмерење. Значајна научна и стручна постигнућа Проф. Опалић је остварио и у интернационалним оквирима. Као стипендиста Хумболтове фондације боравио је на Психијатријској клиници Универзитета у Марбургу (1984-85.), а од 1994-2006. био је ангажован као гостујући професор на Психосоматској клиници Универзитета у Хајделбергу и у Мултидисциплинарном центру за истраживања, такође у Хајделбергу. Био је члан Америчког удружења за групну психотерапију, обављао је функцију председника Психотерапијске секције СЛД-а и потпредседника Савеза удружења психотерапеута Југославије. Био је члан редакције стручних часописа из области психијатрије, социологије, филозофије и психотерапије. Написао је девет књига, од тога пет ауторских. Објавио је преко 140 научних и стручних радова у водећим домаћим и страним часописима.
 
 
Проф др Душица Лечић Тошевски (2004 – )

Др Душица Лечић Тошевски рођена је у Београду где је завршила основну школу и гимназију (као добитник Вукове дипломе) и Медицински факултет (са просечном оценом 9,77). Специјалиста је неуропсихијатрије и супспецијалиста психотерапије. До 1. октобра 2017. године била је редовни професор психијатрије и шеф Катедре за психијатрију Медицинског факултета у Београду. Докторирала је на вези између дистимије и поремећаја личности. Прошла је сва наставна звања, од асистента на физиологији, асистента на психијатрији до редовног професора психијатрије.

Од 1981. до 1983. године била је асистент на физиологији Медицинског факултета (у то време на предлог студената добила је Априлску награду за најбољег асистента). Од 1983. до 1993. године радила је на Клиници за психијатрију Клиничког центра Србије (Одељење на Авали, у којем је са тимом колега ентузијаста основала Центар за поремећаје личности, први такав центар на Балкану). Од 1993. године ради у Институту за ментално здравље, најпре као шеф Клиничког одељења за афективне поремећаје, потом као шеф Клинике за стрес, шеф Одсека за научноистраживање, а од краја јуна 2004. године као директор.

У време кризних година у Србији, са професором Предрагом Каличанином иницирала је и координисала програм за превенцију последица стреса код избеглица. Руководила је психосоцијалним програмима за превенцију последица тортуре и за едукацију лекара примарне здравствене заштите у сарадњи са Комитетом за људска права Норвешког лекарског друштва. У тим годинама одржала је, по позиву, велики број пленарних предавања у иностранству на којима је приказивала резултате истраживања последица трауматског стреса у популацији Србије.

Бави се истраживањем поремећаја личности, пострауматског стреса, афективних поремећаја, коморбидитета менталних и соматских болести, превенцијом менталних поремећаја и унапређењем менталног здравља.

Активна је у Светском психијатријском удружењу (СПА) – шест година била је координатор психијатрије за Централну Европу и члан Борда, председник Радне групе за масовно насиље и ментално здравље и председник Секције за превентивну психијатрију (сада је почасни председник). До 2017. године била је копредседавајући Комитета за публикације СПА, а сада је члан неколико секција (за поремећаје личности, за психотерапију, едукацију, ментално здравље жена, психијатрију катастрофа). У октобру 2017. изабрана је за члана Извршног комитета
Секције за психотерапију СПА.

Члан је Краљевског колеџа психијатара Велике Британије, истакнути члан (Distinguished fellow) Америчког и члан (Fellow) Европског психијатријског удружења, члан Међународног удружења за проучавање поремећаја личности, Светске федерације за ментално здравље и Међународног колеџа за медицину усмерену на особу. Председник је Психијатријског удружења Балкана и Југоисточне Европе и Удружења психијатара Србије.

Под њеним вођством Институт за ментално здравље именован је за Колаборативни центар Светске здравствене организације (СЗО) за едукацију 2009. године, а на основу анализе резултата поново је именован за периоде 2013–2017. и 2017–2021. година. Национални је експерт за ментално здравље СЗО, члан је Радне групе СЗО за припрему нове, XI међународне класификације поремећаја личности. Учествовала је у припреми Хелсиншке декларације за заштиту менталног здравља усвојене 2005. године и новог Акционог плана за ментално здравље СЗО (2013–2020).

У Институту је основала Клинику за стрес, Дневну болницу за адолесценте, одсеке за треће доба, судску психијатрију и перинаталну и репродуктивну психијатрију, Journal Club за младе, као и Културни круг средом за хоспитализоване пацијенте. Склопила је споразум о сарадњи са једном од најпрестижнијих психијатријских установа у свету – Болницом Модсли /Maudsley Hospital/ (Институт за психијатрију) у Лондону. Организовала је седам форума Института, три национална конгреса под покровитељством Светске психијатријске асоцијације и многе друге стручне и научне скупове.

Пoсебну пажњу посветила је младим сарадницима (обновила је стручни кадар за више од 50%) и кроз билатералну сарадњу омогућила им усавршавање у познатим центрима (Лондон, Милано, Луисвил) и многобројним међународним школама (Берлин, Оксфорд, Стразбур, Фиренца, Минск итд.). Ментор је великог броја докторских дисертација, магистарских теза и ужих специјализација. Младе колеге подстиче у професионалном развоју, градећи чврсте основе за будућност српске психијатрије.

Неколико година била је председник Националне комисије за ментално здравље Министарства здравља која је организовала реформу заштите менталног здравља у Србији. У том периоду припремљена је Национална стратегија за заштиту менталног здравља коју је Влада Републике Србије усвојила 2007. године, као и Закон о заштити права ментално оболелих особа који је усвојен 2013. године.

Објавила је велики број радова на JCR листи. Аутор и коаутор је 11 књига (две иностране) и 24 поглавља у међународним књигама, међу њима и поглавља у два издања Оксфордског уџбеника психијатрије, уџбеника психијатрије и 46 поглавља у националним књигама. Одржала је 57 предавања по позиву у иностранству. Превела је 13 књига и организовала многе конгресе, симпозијуме и школе за младе сараднике. Координатор је десет међународних и пет националних пројеката. Главни уредник је часописа Психијатрија данас, члан je уредништва и рецензент многих међународних часописа.

Од Америчког психијатријског удружења добила је медаљу за показану изузетност у струци. Добитник је руске Повеље за унапређење менталног здравља, Сократовог ордена као руководилац најбољег регионалног Института у науци и едукацији на Самиту лидера у Лондону и повеље за Светског лидера у Хјустону. Почасни је члан Светског психијатриј ског удружења.
За дописног члана САНУ изабрана је 2009. годинe, а за редовног 5. новембра 2015. године.