Историјат

Крајем 50-тих година прошлог века у свету су се догодиле велике промене у области психијатрије. Позиви друштва на хуманији однос према психијатријским пацијентима и њихово укључивање у заједницу као и нова открића у фармакотерапији довели су до темељних промена дотадашњег схватања психијатрије и психијатријске неге.

Група српских психијатара окупљених око Проф. др Славке Морић-Петровић (Проф. др Душан Петровић, Проф. др Милан Поповић, Проф. др Мирослав Антонијевић, Проф. др Предраг Каличанин и други) одлучила је да покрене пионирски посао увођења светских трендова у психијатрију и отвори прву социјално-психијатријску установу, не само у старој Југославији, већ и на читавом Балкану. Након што је усвојен пројекат архитекте Владете Стојковића, 5. јуна 1960. године положен је камен темељац, а 14.априла 1963. званично је отворен Завод за ментално здравље. На тај начин почела је са радом прва психијатријска установа у овом делу Европе са потпуном социјално-психијатријском оријентацијом, која акценат лечења и подршку пацијентима у лечењу ставља у друштвену заједницу и инсистира на социјалним и психолошким методима лечења психијатријских болести.
Током наредних 15 година Завод врло брзо постаје једно од најеминентнијих психијатријских установа СФРЈ и дуплира стручни кадар. Све више Завод се усмерава ка истраживачком раду и увођењу нових модела лечења у нашу средину. Тако је био међу првима у земљи који је увео дневне болнице, као полухоспитални вид психијатријског лечења, као и бројне психотерапијске и групне терапијске методе у лечењу. Завод је 1969 године почео да издаје стручни часопис „Анали Завода за ментално здравље“, који се 1975. године преименује у „Психијатрија данас“, чиме се додатно утврдило место Завода као једног од водећих психијатријских установа у овом делу Европе (часопис је данас званични часопис Удружења психијатара Србије). Повећањем броја доктора наука и наставника на више факултета и повећањем обима рада Завода, испунили су се услови да се 20.11.1978. године усвоји нови Статут у оквиру којег је једна од новина и преименовање Завода у Институт за ментално здравље.
И у наредном периоду наставља се увођење нових метода лечења пацијената, са идејом побољшања услуге, али и са пуном свешћу друштвене улоге Института у Србији као установе која има задатак да усмерава токове психијатријске здравстене заштите у целој земљи. Отварају се нове организационе јединице: Дневна болница за децу (деца до 12 година), почела је са радом 1988. године; фебруара 2008. године почела је са радом Дневна болница за адолесценте, јединствена по свом систему рада на Балкану; 2011 отворен је Одсек за судску психијатрију, а 2012. Одсек за перинаталну и репродуктивну психијатрију (први те врсте у Србији). Септембра 2009. године Институт је именован за Колаборативни центар Светске здравствене организације. Из редова психијатара Института за ментално здравље потекао је и први члан САНУ за области психијатрије (05.11.2011.) – актуелна директорка Проф. др Душица Лечић-Тошевски.

Институт је база неколико факултета (Медицински факултет, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Факултет политичких наука, Сингидунум) и школа (Средња и Виша Медицинска школа)
 
 

Директори Института за ментално здравље

 
Проф. др Славка Морић Петровић (1963 – 1979)

Славка Морић-Петровић (1919-1998), неуропсихијатар, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду. Рођена је 1919. године у Повљима на острву Брачу, преминула 1998. у Београду. Медицину је уписала 1937. године у Београду и редовно студирала до избијања рата 1941. године. За време студија активно је учествовала у напредном студентском покрету и била председник Удружења студенткиња Београдског универзитета. Од 1941. године активно учествује у народноослободилачком покрету као илегални радник у Београду, а 1943. године одлази у партизанске одреде. Прекинуте студије медицине наставља 1951. године. Касније специјализира неуропсихијатрију и постаје асистент Медицинског факултета за предмет неуропсихијатрија. 1963. године одбранила је докторксу тезу под називом Неуропсихијатријски аспекти монголизма у НР Србији и исте године изабрана за доцента. Десет година радила је на Неуропсихијатријској клиници у Београду, од тога пет година на Дечјем одељењу. Од 1960 године велики део свог стручног интересовања посветила је организацији и изградњи Завода за ментално здравље, који је почео да ради априла 1963. године. Проф Морић-Петровић била је његов први директор и на том положају остала све до одласка у пензију 1979. године. У Заводу је 1966. основала Лабораторију за хуману цитогенетику, а нешто касније и Саветовалиште за генопрофилаксу. Аутор је великог броја научних радова. Објавила је 5 монографија, 3 књиге и један уџбеник (књиге: Хромозонска аномалија човека – Даунов синдром; Наслеђивање менталних обољења; Синдром фрагилног X хромозома). Поред стручног рада у Институту била је веома активан друштвено-политички радник. Носилац је више одликовања између осталих Партизанске споменице 1941. године и Ордена Републике са сребрним венцем. За свој научни рад награђена је Октобарском наградом града Београда, 1976. и Седмојулском наградом СР Србије, 1978. године.
 
 
Проф. Др Душан Петровић (1979 – 1983)

Душан Петровић (1924-), неуропсихијатар, доктор медицинских наука, редовни професор у пензији Факултета политичких наука Универзитета у Београду, стручни сарадник Православног пастирско-саветодавног центра Српске православне цркве. Рођен у Новом Саду, где је завршио гимназију. Студије медицине започео је у Сегедину (Мађарска), убрзо се пребацио у Београд и дипломирао 1950. године. Специјализацију из неуропсихијатрије обавио је на Неуропсихијатријском одељењу Главне покрајинске болнице у Новом Саду (завршио је крајем 1955). У периоду од јануара 1956-краја 1962. године радио је у болници „Др Драгиша Мишовић“ као шеф психотерапеутског одсека Неуропсихијатријског одељења. Од 1963. године прикључује се групи психијатара ентузијаста и учествује у осмишљавању концепта и отварању Завода за ментално здравље, у којем је радио од његовог оснивања 1963. године, до одласка у пензију. У почетку се налазио на функцији начелника Социјално-рехабилитационог одељења које се састојало од Психијатријског диспанзера за одрасле и Дневне болнице за 90 болесника. Касније је био шеф „Д секције“ (за депресије) Дневне болнице. У стручном раду залагао се за увођење тимског рада у психијатрију и унапређење ванболничке психијатријске заштите; учествовао у изради методологије научноистраживачких планова за област рехабилитације психијатријских болесника, као и планова за психогеријатријску заштиту. Координирао је програм психосоцијалне подршке избеглицама у оквиру УНХЦР-а при Институту за ментално здравље (1995). Објавио је више књига и преко 200 стручних радова публикованих у домаћим и престижним стручним часописима.
 
 
Проф. др Предраг Каличанин (1983 – 1987)

Предраг Каличанин (1927-2004), неуропсихијатар, редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду, консултант Светске здравствене организације за ментално здравље, редовни члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва. Рођен је у Битољу. По завршетку Медицинског факултета у Београду 1952. године, враћа се у Македонију где ради све до 1964. када прелази у Завод за ментално здравље. У нову средину прешао је као формиран неуропсихијатар и у звању асистента. Наставничку каријеру наставио је на Медицинском факултету у Београду, где је препознат као врстан предавач и наставник. Дуго година био је начелник Научноистраживачког одељења Института. Бавио се епидемиологијом у психијатрији, генетиком, социјалном психијатријом. Током последњих двадесет година живота био је консултант СЗО за ментално здравље. Главни је истраживач и коистраживач осам научноистраживачких пројеката, од којих пет са међународним учешћем и у сарадњи са Националним институтом за ментално здравље из Вашингтона и СЗО. У иностранству је нарочито био познат и цењен по радовима из социјалне психијатрије и психијатријске епидемиологије. У нашој земљи дао је значајан допринос развоју модела заштите менталног здравља у друштвеној заједници, развоју психијатрије великих несрећа и катастрофа, збрињавању и менталнохигијенском поступању са избеглицама и прогнанима. Био је изузетно плодан и надарен писац. Објавио је 48 монографија, уџбеника и приручника, преко 180 научних радова и свој издавачки опус украсио тротомним делом Психијатрија. Био је уредник неколико часописа, уредник едиције „Стресови рата“, један од редактора превода МКБ-10 класификације.
 
 
Проф. др Јован Букелић (1987 – 2001)

Јован Букелић (1934-), неуропсихијатар, редовни професор Дефектолошког факултета Универзитета у Београду при Катедри за превенцију и ресоцијализацију лица са поремећајима у друштвеном понашању. Медицински факултет је завршио у Београду, а своју лекарску каријеру започео је у Заводу за ментално здравље од његовог оснивања 1963. године. Током своје каријере успешно се бавио болестима зависности. Његова докторска дисертација “Медицински и социјални аспекти злоупотребе дрога у преадолесцентној и адолесцентној популацији Београда“ (1979) је прва из ове области у Југославији и на Балкану. Учествовао је у многим научноистраживачким пројектима и био рецензент многих уџбеника и монографија . Добитник је више престижних награда, од којих су најважније – Седмојулска награда, три златне плакете, две повеље, као и јубиларна Златна плакета Завода за уџбенике и наставна средства за дугогодишњи успешан ауторски рад на писању уџбеника (1997). Аутор је и коаутор 18 књига (уџбеника и монографија) и преко сто научних радова. Објавио је и велики број есеја, фељтона и оригиналних литерарних радова у књижевним часописима и културним додацима многих листова. Најпознатије литерарно делу му је књига „Деца пакла“, по којој је приређена и истоимена монодрама која је награђена првом наградом на Међународном фестивалу монодраме 1997. године.
 
 
Проф. др Петар Опалић (2001 – 2004)

Петар Опалић (1947-2009), неуропсихијатар, психотерапеут, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду. Рођен је 1947. године у Томингају у Лици, преминуо је јуна 2009. године у Београду. Студије медицине завршио је у Загребу 1971. године, а само три године касније дипломирао филозофију и социологију на Филозофском факултету Загребачког свеучилишта. Последипломске студије уписује на Филозофском факултету у Београду, на којем је магистрирао и докторирао. На том истом факултету изабран је за асистента 1976. године и током година достигао звање редовног професора на предмету социјална патологија, на Одељењу за социологију. У Институту за ментално здравље радио је од 1975.-2009. године; у периоду од 1994-1998 радио је у Институту за психијатрију КЦС и водио јединицу за психотерапију. Петар Опалић имао је интердисциплинарни приступ темама које је обрађивао, инсистирајући на постојању нераскидиве везе између социологије и психијатрије. За њега посебан значај је имао егзистенцијализам и као филозофски правац и као психотерапијско усмерење. Значајна научна и стручна постигнућа Проф. Опалић је остварио и у интернационалним оквирима. Као стипендиста Хумболтове фондације боравио је на Психијатријској клиници Универзитета у Марбургу (1984-85.), а од 1994-2006. био је ангажован као гостујући професор на Психосоматској клиници Универзитета у Хајделбергу и у Мултидисциплинарном центру за истраживања, такође у Хајделбергу. Био је члан Америчког удружења за групну психотерапију, обављао је функцију председника Психотерапијске секције СЛД-а и потпредседника Савеза удружења психотерапеута Југославије. Био је члан редакције стручних часописа из области психијатрије, социологије, филозофије и психотерапије. Написао је девет књига, од тога пет ауторских. Објавио је преко 140 научних и стручних радова у водећим домаћим и страним часописима.
 
 
Проф др Душица Лечић Тошевски (2004 – )

Душица Лечић-Тошевски, неуропсихијатар и психотерапеут, редовни професор и шеф Катедре за психијатрију Медицинског факултета у Београду, дописни члан Српске академије наука и уметности. Континуирано је активна у раду на питањима важним за психијатрију како у земљи тако и у иностранству. Председник је Републичке стручне комисије за ментално здравље Министраства здравља Републике Србије, члан Републичке експертске комисије за лекове за ЦНС. Потпредседник је Удружења психијатара Србије. Активна је у Светској психијатријској асоцијацији (WPА) као члан различитих Секција, као некадашњи председник Секције за превентивну психијатрију, била је координатор психијатрије Централне Европе (2005-2011), а од 2002. године и почасни члан. Била је председник Радне групе WПА за превенцију масовног насиља. Члан је Радне групе СЗО за припрему МКБ-11 класификације поремећаја личности. Члан је најпрестижнијих светских удружења психијатара (Royal College of Psychiatrist, Fellow – Association of European Psychiatrists, World Association for Dynamic Psychiatry ..). Недавно је постала међународни истакнути члан Америчне психијатријске асоцијације (АПА). Почасни је председник Удружења психијатара Источне Европе и Балкана (ПАЕЕБ). Она је главни и одговорни уредник Психијатрије данас, званичног часописа Удружења психијатара Србије и члан уређивачких одбора неколико интернационалних часописа. Уредник је званичног уџбеника Психијатрије на Медицинском факултету у Београду. Аутор је осам књига, поглавља у многим интернационалним и националним књигама и уџбеницима, међу којима је и поглавље у престижном уџбенику „New Oxford Textbook of Psychiatry“. Публиковала је преко 400 радова, од којих многе у престижним иностраним часописима и одржала велики број предавања по позиву у иностранству. Руководилац је домаћих и међународних истраживачких пројеката у области поремећаја личности, стреса, трауме, ПТСП-а, а као национални координатор учествује и у бројним другим међународним истраживањима. Гостујући је предавач на универзитетима у Ослу, Модени, Атини и Копенхагену. Проф. Лечић Тошевски је актуелни директор Института за ментално здравље у Београду, као и шеф Одсека за научно истраживачки рад Института организовала је 4 Форума ИМЗ, XIV Конгрес Удружења психијатара Србије и др. Свој рад континуирано посвећује напретку Института којем су дограђена два спрата, и који је, њеним залагањем и значајним активностима, постао најпрестижнија установа у области менталног здравља у земљи, али и једна од значајнијих установа у иностранству, што потврђује и статус Колаборативног центра Светске здравствене организације (WHО) од 2009 године. Посебно је посвећена раду са младим колегама које, као ментор и узор, предано подучава и подстиче у професионалном развоју, градећи чврсте основе за будућност српске психијатрије.